Radomir Konstantinović prelistava časopise – Knjiga treća: 1974 – 1980.

1,200.00 рсд

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ PRELISTAVA ČASOPISE. Knj. 3, 1974-1980.
Priredili Gojko Tešić i Iva Tešić.
Šabac : Fondacija „Stanislav Vinaver“ ;
Beograd : Dan Graf, 2019 (Niš : Sven).
509 str. ; 22 cm¸
ISBN 978-86-6050-010-8 (karton sa omotom). Tiraž 500.
COBISS.SR-ID 281174540. /
Sabrana dela Radomira Konstantinovića ;
ǂtom ǂ24. Vinaverova biblioteka.

Pre bezmalo godinu dana otpočeo je kapitalan kulturni poduhvat: izdavanje sabranih dela jednog od najznačajnijih jugoslovenskih (da, nije greška!) pisaca, romansijera, esejiste Radomira Konstantinovića (1928-2011). Dosad se pojavilo ukupno jedanaest knjiga, koje su priredili i svim komentarima i registrima opremili Gojko Tešić i Iva Tešić. Odmah da naglasim, reč je o tekstovima koji, sa retkim izuzecima, nisu dosad našli mesto u prethodnim izdanjima ovog pisca.

I tačno toliko traje muk naše književne javnosti, u štampanim medijima (sem jednog izlaganja sa okruglog stola u Ivanjici) ni slovom nije obeležen ovaj poduhvat.

Nije se ni čuditi tom neveselom faktu, jer to samo pokazuje da je intelektualna i moralna dijagnoza Radomira Konstantinovića bolno tačna: Iskustvo nam je palanačko, prva rečenica njegovog kapilatnog dela Filosofija palanke (1969), koje je u novijim godinama bilo stalna meta kohorte nacionalistički probuđenih delatnika, koji su od odbrane „srbstva“ načinili lako unovčiv hobi.

Objavlјivanje 30 tomova (izdanje Fondacije „Stanislav Vinaver“, Šabac- Dan Graf, Beograd) iz pera romanopisca, esejiste i filozofa Radomira Konstantinovića (1928-2011) je civilizacijski poduhvat čiji se značaj može meriti samo sa objavlјivanjem celokupnih dela Stanislava Vinavera (18 tomova, u izdanju Službenog glasnika, 2013-2015). I nije slučajno da iza oba poduhvata stoji sabirački, priređivački i urednički trud dr Gojka Tešića. U našoj haotično udešenoj kulturi, ono što bi bio zadatak akademija, naučnih instituta, dolazi kao podvižnički poduhvat pojedinca. Ako se nađe i ako majka rodi.

Ogromna intelektualna radoznalost, spremnost da se prihvati izazov temelјnih dilema savremene kulture na vetrometini, kulture uvek na udaru političke instrumentalizacije i „zahteva dana“. Samo je još Vinaver mogao da bude visoki uzor ove vrste esejističkog traganja u širokom tematskom rasponu od klasične grčke tragedije do osetlјivih moralnih izazova našeg vremena, nakon holokausta i „izdaje intelektualaca“, o kojima su pisali Blanšo, Poper i Kolakovski, da pomenemo samo neke.

Ono što povezuje sve ove tekstove u žanrovskom klјuču je – esej, upravo onako kako je ovu vrstu pisanja utemelјio otac modernog eseja Mišel de Montenj (1533-1592). Jer upravo je ovaj Šekspirov savremenik, povučen u svojoj kuli u Bordou, ispisivao utiske svojih lektira.

Neće biti da pre Montenja nije bilo glosa, parergi i paralipomena, koje nagoveštavaju tematsku i oblikovnu osobenost eseja, ali tek je Montenj imenovao i dao smer onome što čini ovu vrstu pisanja izazovnom i jedinstvenom. Na prostorima jugoslovenskih kultura, a samo nas to u ovom času ozbilјno obavezuje, pre Vinaverovog posthumnog otkrića, sličnu sudbinu su imali Matoš i Ujević, koji su tek sredinom šezdesetih dobili celokupna dela (Matoš u 20, a Ujević u 17 tomova), stavlјajući pred istoričare i tumače književnosti zadatak da se preispita kanon nacionalne književnosti. Slično bi se nametalo posle Vinaverovih i Konstantinovićevih sabranih dela, ali zasad, uzimajući u obzir stanje naših književnih katedara, slutnje u ovom smeru su neizvesne.

Pre pomenutih autora kod nas su eseje ubedlјivo ispisivali Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Marko Ristić, Dušan Matić, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, neki od njih samo povremeno i uzgred, a u vrhu, po mom skromnom sudu, stoji neverovatna obaveštenost, uvek prisutna lucidnost i stilska lakoća Sretena Marića, koji je ispisao dvadesetak esejističkih knjiga, i među njima, kao najvažnija, ona koja govori o samoj umetnosti eseja (Proplanci eseja).
Među Konstantinovićevim savremenicima najbolјe eseje su pisali Umberto Eko, Italo Kalvino,

Džordž Stajner (desetak njegovih sjajnih knjiga čeka da nam ih neko u prevodu otkrije). Isto važi za velikog australijskog svaštara Klajva Džejmsa (1939), kod nas potpuno nepoznatog, koga su britanski kritičari proglasili „engleskim Montenjem“. Jedna od njegovih kapitalnih knjiga, Kulturna amnezija, je esejistički rečnik najznačajnijih autora naše kulture, od Aristotela do Hajdegera.
Kao što je njegov veliki predak pre četiri stoleća sedeo u svojoj kuli iznad Bordoa i ispisivao utiske o lektiri dostupnoj u njegovom vremenu, Radomir Konstantinović je između 1966. i 1980. sedeo ispred mikrofona Radija BGD 3 i izgovarao svoje utiske o svojim lektirama (knjige, časopisi, kulturne rubrike). Iz sopstvenog iskustva znam da je stalni termin bio petkom, tačno u 22 sati. I onda je piščev glas, koristeći neki od mogućih povoda nudio analitički pogled, razmišlјanje, opredelјivanje između različitih dilema naše epohe. I tako, od aprila 1966 do januara 1980, gotovo bez prekida.

U ovim trima knjigama našlo se oko 200 eseja, na približno 1.500 stranica (ne hvatajte me za brojku, tu sam uvek nepouzdan). Bilo je možda dvostruko više radisjkih obraćanja, ali u porodičnoj arhivi (zahvalјujući najpre požrtvovanom trudu Milice Konstantinović) nađeno je koliko je nađeno, u arhivi radijskoj sačuvano je samo nekoliko snimaka (tada su se programi brisali sa magnetofonskih traka, zbog uštede). Razgovarao sam sa nekim od preživelih radijskih urednika, ništa pouzdano nisam novo doznao, a neki tonski snimatelјi se sećaju da je ponekad Konstantinović stizao na snimanje emisije bez napisanog teksta, izgovarajući svoj tekst bez ijednog zastoja ili zabune.

Posle tolikih decenija i strašnih događanja, utešno je da je spaseno i ovo što je sada u trima kabastim knjigama (izvrsno tehnički opremlјenim i dobro ukoričenim, što se sve ređe u nas zbiva).

Pisac razmišlјa o mnogim osetlјivim pitanjima književnog života i smrti, o teorijskim i poetičkim temama, o Sofoklu, Danteu, Rableu, Beketu, Hajdegeru, Traklu, Paundu, Špengleru, Židu, Prustu, Valeriju, Eliotu, i desetinama sličnih literarnih i filosofskih umova.

I, naravno, mnogi naši pisci su ovde stavlјeni pod analitičku lupu, a posebno se Konstantinović više puta vraća svojim uzorima i duhovnim precima, Vinaveru, Lazi Kostiću, Crnjanskom, Dušanu Matiću, A. G. Matošu, Ujeviću… I uvek su ti uvidi meditativni, otvaraju nove horizonte, nude odbranu neizrečenog i nagoveštenog od književne dogme.

U eseju „Montenj, mlađi od najmlađih“ (tom 2, str. 464-472, 9. juni 1972) Konstantinović još jednom (ima o Montenju na više mesta ranije i kasnije) sagledava ovog velikog preteču iz neobičnog ugla. Dodajem odmah da celokupna Montenjeva dela (4 knjige) još nemamo u srpskom izdanju, a pre petnaestak godina u Zagrebu je objavlјeno uzorno izdanje sa celokupnom kritičkom aparaturom. Konstantinović se ne bavi Montenjevim biografskim podacima (1533-1592, samoća u porodičnoj kuli sa 1.500 knjiga), niti školskim otkrićima da je svoj analitički skepticizam gradio na lektiri Pirona, Vergilija, Plutarha… Konstantinoviću je sada bitno da otkrije kako se Montenjeva misao kreće u stalnom diskontinuitetu (nema tu ono poslovično: uvek sam mislio), u stalnom prelazu iz jednog misaonog stanja u nešto drugo. Zato je našem piscu važno Montenjevo priznanje: „Ne mogu uvek da se setim svoje prvobitne zamisli. Ne znam šta sam hteo reći“. Zato u ovom čitanju vidimo Montenja u stalnom kretanju, odmicanju od ranijih stoičkih tvrdnji, pribegavanju strašnoj slobodi potrage za novim saznanjima, mimo utabanih puteva.

Ovo trotomno izdanje Konstantinovićevih eseja, koje nam je stiglo nakon prvih pet esejističkih knjiga, možemo čitati na preskok, kako se obično čitaju enciklopedije i autorski rečnici.

Veliki poziv na intelektualnu gozbu!

Milan Vlajčić