O jednom ćutanju

1,200.00 рсд

O JEDNOM ĆUTANJU : eseji o modernoj srpskoj  književnosti XX veka / Radomir Konstantinović ; Priredili Gojko Tešić i Iva Tešić.
Šabac : Fondacija „Stanislav Vinaver“,
2018 (Novi Sad : Sajnos).
495 str. ; 22 cm.
ISBN 978-86-6050-002-3 (karton sa omotom). Tiraž 500.
COBISS.SR-ID 269004044 /
Sabrana dela Radomira Konstantinovića ;
ǂtom ǂ20. Vinaverova biblioteka

Knjigu O jednom ćutanju čine eseji i kritike objavlјivani u časopisima i listovima u vremenskom rasponu od 1950. do 1968. godine, posvećeni skoro u celini modernoj srpskoj književnosti od 1919. (od Crnjanskog, Rastka, Vinavera, to jest od avangarde dvadesetih godina) do početka sedamdesetih godina 20. veka (do Vite Markovića i Jakova Grobarova). Izuzetak čini tematski blok pod naslovom „U slavu Tina Ujevića“ (6 tekstova), kao i kritički osvrti o Antunu Branku Šimiću i Dobriši Cesariću – dakle, o pesnicima koji pripadaju korpusu hrvatske književnosti.

Prolog ovoj hrestomatiji o modernoj srpskoj književnosti predstavlјa fundamentalni esej „Umesto uvoda: O jednom ćutanju“. Ovim tekstom Konstantinović je, već šezdesetih godina, pokrenuo jednu od klјučnih, još uvek spornih, tema srpske književne istoriografije, koja bi se mogla definisati kao svesna poetika krivotvorenja, odnosno ideološka cenzura koja je revnosno otpisala svakog pisca označenog, po merilima ostrašćenih književnopolitičkih ideologa posle Drugog svetskog rata, kao neprijatelјa sistema i države, izdajnika, kvislinga, profašistu itd. (najagilniji u tom poslu bili su, pre svih, Marko Ristić, Velibor Gligorić i Milan Bogdanović). Konstantinović je otvorio jednu važnu, i dalјe aktuelnu, temu svojom antologijom Ratni drugovi (izborom  književne građe o Prvom svetskom ratu, o kome se, takođe, u poratnim godinama ćutalo!), koja se, nimalo slučajno, takođe iz ideoloških razloga, nije pojavila u drugom izdanju biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga.“

Naša literatura o Prvom svetskom ratu, toj epohi velikog preobražaja, obilnija je nego što se misli, ali ona je, osim u dva ili tri više-manje poznata slučaja, literatura fragmenta: jedna velika epoha prepuštena je nedovolјnoj snazi drugorazrednog pisca. Tako se dogodilo da je čovek, taj pravi „sadržaj“ ovoga rata, onaj sa Cera, ali i onaj iz Albanije, izražen površinski, događajem kroz koji je prošao, ali ne i njegovim doživlјajem; u stvari, taj čovek ostao je enigma, jedna od najvećih zagonetki našeg duha. On je tamno prisustvo, avet rođena u nepreciznosti, u nesaopštenosti. Na naše oči, iz dana u dan, već pedeset godina, taj čovek sve dublјe tone u ćutanje.

Ne radi se, naravno, samo o literaturi, koja nikada i nije samo  „literatura“. Radi se o nečem dublјem, i sudbonosnijem (a čije posledice nemoguće je previđati više): čitav jedan svet prećutao je sebe. Otkuda to? I koji je to svet onda? Kakav smo to svet koji nema potrebu za izrazom, za neodolјivim jezičkim suočavanjem sa sobom, za jasnoćom? Sve je, pretežno, fraza ili retorika, tako da čovek može da posumnja: da smo, iznikli iz ove epohe, iz koje počinje naše novo, današnje evropsko stvaranje, mi svet koji se zadovolјava frazom, a ne stvarnim jezikom, i da zvučnom retorikom pokušavamo da prikrijemo suštinske, neprečišćene naše kolektivne sadržaje i račune.

Ja sam tražio odgovor na ovu sumnju.

(Radomir Konstantinović: „O jednom ćutanju“, 1965)

Što se tiče trećeg i, kao što kažete, „najdelikatnijeg pitanja“, koje je pitanje Dragiše Vasića, stvar stoji ovako: ja sam prozu Dragiše Vasića uneo u knjigu iz izrazito književnih razloga i po savesti  književnika: ova proza je,  uz prozu Crnjanskoga, bez svake sumnje, daleko literarno najbolјa od svega što je napisano kod nas o Prvom svetskom ratu: autentična inspiracija, ona je,  uz to, oslobođena svakog nacionalizma i svake nacionalističke patetike. To je, čak, jedina naša „kritička“ proza u ovoj epohi, kao što je opštepoznato. Po tome se, osim tekstova Vuča i Rastka Petrovića, ona vidno izdvaja od drugih tekstova. Jedan izbor, koji bi se lišio ovakve proze, pisane 1916. i 1922. bio bi nepotpun i, osim toga, netačan. Pozvan da sačinim izbor naše literature o Prvom ratu, ja sam neminovno pozvan i da u ovaj izbor uvrstim Dragišu Vasića, i to među prvima. To mi nalaže moja  intelektualna savest, i ja sam tako i postupio.. Međutim, u vezi sa objavlјivanjem dela  Dragiše Vasića postoje i problemi i razlozi koji su vanliterarni, u vezi sa njegovim izdajničkim držanjem u vreme Revolucije. Ja razumem teškoću ovog problema, ali nisam nikako ni kompetentan ni pozvan da ovo pitanje rešavam, ni u kome pogledu i ni na koji način. […] Moje je da kažem da li ta dela zaslužuju, i u literarnom i u moralnom pogledu, dakle kao literatura, da budu štampana, i ja Vam ponavlјam ono što sam svojim izborom već rekao : da, što se tiče njihove objektivne literarne vrednosti, ona  obavezno treba da budu objavlјena. Žao mi je što će  Vam rešavanje ovog pitanja oduzeti vreme, što će usporiti rad na šampanju knjige, ali ne mogu Vam pomoći time što bih, pozvan da iznesem  literarni sud o Vasiću, jednostavno odbacio tu prozu: jedan takav gest ne samo što bi se kosio sa mojom književničkom savešću, već bi bio i u koliziji sa mojim pozivom i mojom kompetencijom: redakcija je, ponavlјam, ta koja je pozvana da raščisti ovo pitanje.

(Iz pisma Radomira Konstantinovića Živanu Milisavcu)