Neispisano vreme

1,200.00 рсд

NEISPISANO VREME : ESEJI 1951-1989. / Radomir Konstantinović ;
Priredili Gojko Tešić i Iva Tešić.
Fondacija “Stanislav Vinaver”,
2018 (Novi Sad : Sajnos).
478 str. ; 22 cm.
ISBN 978-86-6050-005-4 (karton sa omotom); tiraž 500,
COBISS.SR-ID 273445388 /
Sabrana dela Radomira Konstantinovića ;
ǂtom ǂ22. Vinaverova biblioteka

Da li zaista svi mi, bili Grci, Hrvati, Srbi, imamo u evropskoj misli, u evropskoj duhovnoj radoznalosti samo značaj i smisao egzotičnog cveća, mirisa i pejzaža? * Da se razumemo: ogromne slutnje, strasti, i snage leže u tradiciji ovog jezika, njegovih vizija, pa i u folkloru! Ali ovde se ne radi o glasu čiste, autentične kreativne vokacije koja bi sebe da ostvari, i svoj sadašnji trenutak, kroz naslućeni smisao u oblicima i snovima starijim od njega, još manje o početku velikog pitanja, ogromnog i otvorenog problema: kako da savremenost, kroz prošlost, produži i obogati svest o sebi, već o pozivu na degradaciju: da sebe osetimo moguće u Evropi samo kao egzotično bilјe, kao egzotiku njene periferije, njoj nedovolјno poznate, a našu prošlost, ogromnu i krvavu, taj svojevrsni vid i tok evropske prošlosti, kao egzotiku kojom treba osvajati, iz potaja, planski i smišlјeno, literarnu i umetničku Evropu. Ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku koju piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova, osećam pre svega kao atak na literaturu: literatura nikad nije nastajala, sem po cenu da izgubi sebe, iz potrebe da nekome ugodi, da se nekome „dopadne“, a pre svega savremena literatura koju, kao lјudski ponos i prkos, i mi, na ovom jeziku iskonskog prkosa i inata (i trgovcu i bogu!) pokušavamo da ostvarimo.

(Radomir Konstantinović: „Osvajanje Evrope“)

Neispisano vreme je svojevrsna antologija srpskog eseja, možda i najvrednija i najlepša, koju je Radomir Konstantinović ispisao poigravajući se, na originalan i uzbudlјiv način, sa montenjevsko-paskalovskom formom. Konstantinovićevi eseji su jedna od najzavodlјivijih formi u kojoj je njegov duh dostigao stvaralačke uzlete, vrhunce, zanose, prkose, uzruje i ushite. Iz Vinaverove esejističke tradicije ishodi Konstantinovićev esej, ali u nekim detalјima, pre svega u majstorstvu forme kratkog, „malog“ eseja nadvrhunio je i nadmašio svog Učitelјa. Teme za esejistički rukopis nametala je stvarnost – književna, filozofska, umetnička, ali i život svakodnevice – koja se iščitava iz onoga što sam autor određuje kao neku vrstu znaka – aktuelnosti. Konstantinovićev esej je i „mali esej“ i „esej“, i „aktuelnosti“, ili pak bezimeni žanrovski znak. Nije Neispisano vreme pisano s jasno određenom namerom, s idejom da to bude knjiga.
Ipak, ovako „spakovana“, „sređena“, priređena, s unapred određenim principom (onim hronološkim, kao jedino prihvatlјivim ), upravo je Neispisano vreme uzbudlјivo svedočanstvo o jednom rukopisu koji, najbrižlјivije i najsvestranije, govori o svekolikoj književnoj, umetničkoj i filozofskoj stvarnosti, o aktivizmu i dinamizmu svakodnevice od 1951. godine, preciznije rečeno – od inspirativnog, provokativnog i polemički osmišlјenog programskog uvodnika „Naše nužnosti“ u prvom broju Mladosti za 1952. godinu (od Konstantinovićevog prelomnog poetičkog raskida sa svim oblicima dogmatizma, političkog i estetičkog pragmatizma – sa socrealizmom – što najpreciznije realizuje u svojoj književnokritičkoj praksi između 1952. i 1959. godine), pa sve do 1969. – odnosno do pojave Filosofije palanke. U Neispisanom vremenu, tu i tamo, suočavamo se sa građom za Filosofiju palanke, jednu od najznačajnijih filozofskih polemičkih studija srpske kulture, srpske tradicije.
Jedinstvena zbirka esejističkih tekstova Radomira Konstantinovića je u ovom trenutku veliki događaj srpske književnosti, jer zrači svojom aktuelnošću i živošću, koju poseduje retko koja knjiga ove vrste. Neispisano vreme je knjiga naročite vrednosti kako na stilskoj, kritičkoj, polemičkoj, tako i na filozofskoj ravni, po čemu je Konstantinović poseban i neponovlјiv autor srpske književne umetnosti i filozofske misli uopšte. Neispisano vreme je uokvireno dvama krugovima: prvi je zatvoren 1951/1952. i 1989. godinom [na početku su tekstovi „Reč posle neotkrivenih reči“, i, što je najbitnije, prolog su „Naše nužnosti“ kao prevratnički, prelomni programski raskid sa dijamatom, odnosno socrealističkom poetikom i praksom rane faze svog stvaralaštva, koji je, s druge strane, Konstantinovićevo otvaranje sasvim novih modernističkih vidika i prostora u srpskoj književnosti ranih pedesetih godina (što je do sada zlonamerno prećutkivano!); taj tzv. spolјni krug Konstantinovićeve knjige označava 1989. godina, sa tekstom „Otvorena figura Kasim Prohić“], dok je drugi krug znatno širi, koherentniji, bogatiji, razuđeniji, raznovrsniji: granične godine su mu 1955. i 1969/1970, preciznije, od teksta „Vreme intermeca“ do eseja „Divni aeroplan od hartije“ – a te godine su godine Filosofije palanke koja označava novi, prelomni trenutak u stvaralaštvu Radomira Konstantinovića.
(zanimlјiv detalј: oba su objavlјena u nedelјniku NIN!).