Konstantinovićevo tumačenje Beketa, iz posebnog rakursa, sačinjeno je i prezentirano u fragmentima. Ali, samo naizgled paradoksalno, dugi niz ulančanih, značenjskih fragmenata odgovarao je Konstantinovićevoj potrebi za svjedočenjem istinitije i vjerovatno uspješnije nego da su se ta tumačenja našla u nekoj samo teorijskoj i samo kritičarskoj egzegezi. Prijatelјstvo dato na uvid učinilo je mogućim suptilniju protočnost teksta i izravnije dopiranje do čitaoca. Emocija je komunicirala sa emocijom i lakše je pretakala u čitaočeve kodove jedno neobično življenje i pisanje. Ova knjiga mogla je ponijeti i naslov „Radomir Konstantinović, prijatelj“, jer ona je i to, prijateljstvo je nužno obostrano.
Hanifa Kapidžić-Osmanagić
Konstantinovićeva knjiga prati duhovni portret Beketov u varlјivom ogledalu ovde navedene prepiske. Polazeći od svog prvog čitalačkog iskustva i susreta sa Beketovim tekstovima (Beket nije koristio reč literatura), Konstantinović povezuje njegov svet, svet njegovih nepomičnih junaka, junaka smeštenih van građanskog društva, van istorije sa njegovim epistolarnim iskazima. Reč je o knjizi goleme duhovne odanosti i bliskosti u kojoj se iskazi o susretima i druženju (Beket je 1958. bio pet dana u Beogradu, neprimećen) prepliću sa analitičkim uvidima u dramu „najvećeg klasičara ove epohe
(najveći klasičari su uvek na đubrištu).“
Milan Vlajčić: “Knjiga duboke odanosti”
